ФУДБАЛСКА СРПСКА, ОПЕТ, ПЛАЧЕ!
ДЕРВЕНТА – Преминуо Стојан Томић, младић, спортиста, скоро па дете пред којим је цео живот. Његов се затворио прерано.
Изненада!
У 22.години. И то на фудбалском терену који је волео као кућни праг. Свима је јасно показивао да му је фудбалска лопта најдража играчка. Ваљда из тих разлога, уз игру свог живота дружио се од своје пете, шесте године. Прошао је све селекције Модриче Маxима. Играо на свим позицијама. Једино се никада није нашао у улози голмана. Ваљда је био створен да атакује, напредује и осваја, не никако да се брани.
Пре непуна четири месеца постао је фудбалер шамачког Борца. Убрзо је у целој Посавини побрао све симпатије. Сви су га волели, дивили му се. Зрачио је чудном позитивном енергијом. Омиљено лице свагде и у свакој прилици.
Ваљда и свевишњи узима најбоље. Опет се судбина злокобно поиграла. Ако је и до ње, превише је.
Остаће забележено да је у 68.минуту прве утакмице баража за попуну Прве лиге Републике Српске, између Текстилца и Борца прекинут меч, заустављен фудбал.
Угашен је један млади живот!
Док је пролазила јара, долазила ноћ, никада се над Дервентом није тако гласно чула тишина. Нико није ни помишљао да напусти трибине градског стадиона. Сви су били загледани у земљу. И хтели да чују – преживео је!
Укрина, река која уме бити плаховита, хировита, немилосрдна... као да је стала. Ни њој се више није журило свом ушћу.
Фудбалска Српска, опет, плаче!
Сваког 8.марта, Стојан Томић је девојкама делио руже, а оне њему мале, драгоцене поклоне, пољупце, осмехе. Хтело се да је рођен 8.марта 1991.године. Растао је у Врањаку код Модриче, а израстао у људску громаду и спортског великана.
Када је пре десетак дана на финалу Купа ОФС Шамац постигао гол какав се ретко виђа на најпознатијим стадионима старог континента, сви су му прилазили, честитали му. Он је био прибран, опуштен, скроман.
Васпитање које је из куће понео, красило га је свих 22.године.
Леп, културан, образован, скроман, смирен, уљудан, комуникативан...
Чему све то за тако мало живота?
Мајка Стана и отац Недељко били су поносни на сина јединца. Сестра Драгана узвишена што има брата какав је Стојан.
Њихов Столе, или „чупо“ како су га сви од миља звали, био им је све. Оно најдраже и навредније у људском животу.
У сузама су и фудбалска Модрича и спортски Шамац. Модричани су с нестрпљењем чекали Видовдан, Дан своје општине. Припремали бројне културне манифестације, музичке свечаности, спортске садржаје.
Ништа од свега тога!
Све је сада сиво као пепео. И душа боли као да је испила сву горчину овога света.
И речити, ко зна колико пута награђивани публициста и новинар, Томо Марић дуго се чешкао по коси. Плакао сам, да нико не види. Тешке су мушке сузе. По први пут му је недостајало речи.
Тропско лето у Српској, кад му време није!
Однело је младића који је само једном, на малом фудбалу, осетио слабост. Уследили су бројни лекарски прегледи, контроле и прогнозе – биће све у реду.
И последњи лекарски прегледи били су уредни, а наш „чупо“ због тога се радовао као дете, јер одрасло дете је више од свега волело фудбалску лопту.
У игри свог живота сагорео је!
Последњих 20 минута фудбалске утакмице одиграо је у Дервенти. Готово је, нема више.
Путуј мирно, анђеле! Мирно ти море сви желе, кад већ није могло бити другачије. За свог младог живота постигао си много, постао бесмртан.
Живи споменик!
И сузе су за људе. За ко зна колико сродника, пријатеља, познаника Стојана Томића. И бројних спортиста и спортских новинара.
Последњи пут је и најтежи.
Зар не, Стојане? Зар не момчино?
Зар не ЧУПО...
Аутор: Слађан ЈЕРЕМИЋ
